ИЗВОД ИЗ РЕЦЕНЗИЈЕ
Пред читаоцима је књига која је део истраживачког рада Мирослава Ж. Симића – Миће, познатог писца, истраживача и публицисте из левачког Драгова. Мирослав је столар, и као што столар теше дрво, тако и он чисти и глача, извлачи на површину сјај потопљен у душама Левчана. Књигом "Товар пера" аутор скреће пажњу на дела и песнике из Левча, фиксирајући их тако да буду и остану део левачке културне баштине и наслеђе будућим генерацијама.
Имао сам прилику да се упознам са збирком песама левачких песника – "Левачки жубори", у којој је заступљено десетак песника. У овом, најновијем издању, лепоту српске песничке речи исказује стотињак даровитих Левчана.
Код Симића нема фаворизованих, нема старосне и полне подвојености, нема мртвих и живих, нема мајстора и шегрта... Он се вешто "извукао" свих могућих категоризација и лидерства (у култури и не сме тога бити), својим азбучником, представљајући ауторе поименице – редоследом Вукове ћирилице.
То што су "гости" на последњим страницама књиге, не умањује вредност њихових песама и хомора – напротив. Одабране илустрације (У. Предића, П. Јовановића, и Левчана Ј. Брашића, Р. Јовановића, Д. Гајићеве, Д. Симићеве, као и детаљи из Дечана и Каленића и др), пулсирајући продужавају живот песникове приче.
Можда се књижевник Душан Срезојевић и не би наљутио што је први (без фотографије) представљен, и што га присвајамо, јер му је мајка Левчанка, али би сигурно, да је жив, стиховима из своје песме "Гладијатори", о песницима заступљеним у овој књизи рекао:
"На капији спуштене су резе.
Цвиле стројеви пре но што се крену.
Тренутак свечан, силан, и пун језе:
Гладијатори су сишли у арену".
Јер, да би преживели у "арени", сви "гладијатори" имају исту прилику: доктори и ратари, професори и ђаци, млади и старији, официри и редови, класици и они који то желе да постану.
Као што је и Јефимија, прва српска песникиња, жена деспота Угљаше, писала у српском слободарском духу, и већи број песника Левчана, пише родољубиву поезију. Читајући песме левачких песника, ви, заправо, Левчом шетате: од села до села, шареним пољима и цветним ливадама, од извора до воденица и увора, од школе до цркве, са игранки и прела до сабора, из облака падате у мајчин загрљај и загрљај родне груде, из војске и ратова, из става мирно – пред олтар за венчања, крштења...
Зато, надасве искрено, читаоцима препоручујем да збирку песама песника из Левча, Срца Србије, великим срцем писана – великим срцем и прочитају.
Мр Слободан Симоновић
ПРЕДГОВОР
У југоисточном делу Шумадије, на источним падинама Гледићких планина, које се преко Јухора поздрављају са Поморављем, лежи подручје Левач. Од припајања славних Немањића српској држави, питоми Левач је више пута мењао своје геополитичке и административне границе, тако да се оне данас поклапају са територијом општине Рековац. Зато не чуди што се и сада житељи (од Грабовца, долином Голијске Мораве до Сталаћа, затим левом обалом Велике Мораве до Багрданског теснаца, преко Црног Врха, венцем Гледићких планина, преко каленићких шума до Љубостиње), осећају Левчанима.
Удаљен од главних комуникацијских путева, железнице и аеродрома, тржних центара и фабричких димњака... Левач, иако у средишту Србије, убраја се у неразвијено подручје!?
Природна богатства заталасаних брежуљака, чиме се одликује цела Шумадија, сем лепоте коју пружа путнику намернику, нису довољна погодност за неки бољи и квалитетнији живот, којим тежи млада генерација. То је, несумњиво, утицало да се већи број Левчана, као пахуље маслачка ношене на ветру, распрсну и приземље у суседним градовима, узидајући себе у нову средину, са великим набојем осећања припадности родном крају. Тако, из дана у дан, Левач у својој скромности, полако умире у демографском смислу. Та скромност је одлика и обичног човека, Левчанина, његовог надасве топлог људскох духа и богатог у културолошком смислу, јер ретко који крај, у историјском, етнографском и привредном-туристичком погледу, може да понуди оволика богатства на тако малом простору.
Овом књигом смо откопали само део блага из левачког наслеђа културне баште – песнике. Оне који живе овде и оне који се само у својим песмама враћају родном крају – Левчу: старим зидинама и трошним кућама, салашима и воденицама, виноградима и воћњацима, заталасаним брежуљцима и цветним ливадама, баштама поред Каленићке реке, Жупањке и Дуленке, столетним буквама и храстовима, бистрим изворима и брзим потоцима, звуцима свирала и чобанској песми, слави, свадби и другим обичајима; песнике у повоју и са разгранатим крошњама.
Од око сто (товар) песника, можда малог броја у односу на све изданке ове врсте, са по две-три песме, одбљеска њихове душе, приредили смо ово издање , са жељом да допре до ува љубитеља поезије широм Србије. Надамо се да ће ова књига бити подстицај и младима који ће нам из пера и душе подарити нове плодове, добрих песама, у неком новом издању.
Да ли је циљ објављивања ове збирке изабраних песама – да открије и сачува од заборава Левчаке песнике и њихова дела остварен, рећи ће читаоци. Превасходни циљ аутора је да у једној књизи прикаже левачке песнике (афирмисане и почетнике), при чему је оцена квалитета песама мање битна. Њему, као истраживачу културне баштине Левча, остаје и задовољство што је био у прилици да упозна оволики број песника, што је на тај начин добио врсне пријатеље и сараднике, што је од њих сакупио мноштво биографских података и песама, и што их сада, овом књигом, дарује читаоцима.
Слободан Савић – Џане