Ако се за поезију уопште може рећи да је као вино, онда је Симићева питка вода са бистрих извора доступна свакоме ко је жедан, много пре него што окуси вино.
Збирку ПРЕГРШТ МАКЛУРА чине сакупљене песме из његових раније објављених дела.
ДОБРОДАРЈЕ
Истину казујем свима,
да није случајна рима:
Што је круна без рубина,
то је земља без Србина.
Што је воћњак без шљивика,
то је Левач без песника.
Дарива нас Господ, тешко није,
дан је за рад, вече за писаније:
Шта, где, када, ко и како?
Онако на тазе, записат' је лако.
Оловком и пером оставимо траг,
усмено брзо однесе заборав - враг.
Заборав, опака бољка - ћирилична чума
трагове не оставља, брише вијуге ума.
Болест се та лако савладати да -
ћирилични запис бољку одагна.
Живи, здрави, срећно-чили били
песме писали, Божји дар сачували!
У четвртак, 24. маја 2018, на Ћирила и Методија
-----------------------------
НАСЛОВ
Прегршт маклура, поезија
АУТОР
Мирослав Ж. Симић
ИЗДАВАЧИ
Књижевни клуб Левчана "Стеван Првовенчани"
председник Наташа Лазић Богосављевић
ШИК "Графика Трумпић" Јагодина
директор Миољуб Мики Трумпић
УРЕДНИК
Војислав Воја Трумпић
ИЛУСТРАЦИЈЕ
Радосав Ж. Јовановић
КОРИЦЕ
Александар Б. Сретеновић
КОМПЈУТЕРСКА ПРИПРЕМА
Александра Д. Симић
Драгољуб М. Симић
ШТАМПА
"Графика Трумпић" Јагодина
ТИРАЖ 300
ФОРМАТ А5, повез тврди
Јагодина, 2018.
ISBN 978-86-86373-11-3
-------------------------------------------------------------------
-------------------------------------------------
ЕПОС КАЗУЈЕ ОТАЦ ЖИВАН
Слушај, бре, ти курајберу,
слушај жив ти ја!
Све до Косовског боја
нисам ти ја ни мислио да ћу погинути,
таман сам се навикао на моје - Душаново царство.
Кад '389. дође бој с Турцима,
рекох, сад сам готов!
Цара отроваше, а мен' ће да закољу к'о пастрмче,
кад нису на Марици - мртва пијаног,
сад' ће на Косову - трезна живог.
Хиљаде година сам на Балкану и,
провукох се, остадох жив,
али сада толика сила на Србина - готов сам.
Изгибоше Бог те, оба владара,
Лазар и Мурат, ја оста жив.
Има времена, помислих.
Убиће ме Турци кад-тад,
за пет вековна робовања доћи ће ми главе.
И давах хараче и водах опанке,
са женом и снајом ми спаваше.
Купише "данак у крви",
мене геџу оставише,
да се копрцам по санџак Смедереву,
бранећ' не одбрани Деспотовину!
За време турско-аустријских ратова,
кад су живи завидели мртвима,
ја, цео тај век, оста' завидан.
Кад се побуни Коста Анђелковић,
опет рекох - сад гинем.
Изгубисмо Кочину Крајину,
Турци ми запалише цркву, село...
Пун месец изгинуле сахрањивасмо,
оно преживелих одбеже у преко,
ја не, чуваркућа жива - због прага и њива!
Кара-Ђорђе диже устанак '804.
Знајући какав је он строг и прек човек,
стварно сам мислио
да ми овај пут нема спаса - гинем.
Убиће ме јал Турци јал Вожд.
Богу хвала, опет претекох.
За Ђорђем ево ти га '815. Милош књаз,
заподену мирну кавгу с Турцима...
Некако се изборисмо, надмудрисмо Турке,
убисмо Црног Ђорђа!
Турци нам посекоше кнезове,
посекосмо и ми два-три.
А ја, остадох жив живцат.
Беше неке буне и јурњаве
током и при крају 19. века.
Краљ Милан се с браћом Бугарима
закачи и мир заврши"блиц-криг".
Нисам ни мислио да ћу сад
кад је све готово, баш ја да погинем.
Опет хвала Богу, преживех.
Живео сам и са Обреновићима,
радовао се уласку у 20. век.
Авај, тек што век поче,
убисмо Сашу, Краља Србије
и приде Драгу му Краљицу.
"Мајски преврат", прича,
смена династија и
дође нам Карађорђевић Пера чича.
Ух, рекох, '912. Таман сам уш'о у нови век,
немо' сад... тек...
Изгурах.
Одмах '13. на Балкану се и даље гине.
Победисмо! Изгубисмо!
Преживех!
Велики рат, рекоше '14.
Стрељају нас, голубове од глине.
Ако сад не погинем, сигурно ћу умрети
на Проклетијама, од тифуса, од глади,
или ће ме појести егејске рибетине.
Јок море, преживех све голготе
и уђо' у Југославију 'боте!
Ух, кад '941. сазнах за Други светски рат,
рекох, сад си, роде мој, готов.
Зец само једном кроз краци прође.
Никола Тесла апел светској јавности '942, шаље:
"Треба учинити све да мој народ не нестане."
Бију нас нацисти, бијемо се и ми,
онако братски, по српски.
Бијемо и певамо:
"Спремте се, спремте, четници..."
"Партизан сам, тим се дичим..."
Благи Боже, заглавих преко Босне,
и Срема, чак до Блајбурга, Беча...
Берлин - Хитлер жив Русе несачека,
али ево мене жива човека!
"Друже Тито ми ти се кунемо..."
"И после Тита - Тито!"
"Живела Југослааавијооо..."
Еее, дође време да се Држава растури,
помислих ('91): "Па зар на Брозову 10-годишњицу!
Нисам погинуо бранећи и стварајући Државу,
сад ћу кад се растура."
Словенија - ништа од Братства Јединства -
Словен-и-ја, поста Еуро пи'ко пеја;
Хрватска - Данке Дојчланд! Србе на врбе!
Немате ви врба...
Босна - загоре лонац! Наш и њин;
Македонија - ћорак, пушке о клин;
Црна Гора - Ми чоче, вазда Срби! -
Вазда, до прве (не)прилике.
Србија - као пре, кривац за Југе све!?
Ама јок, бре, промашише ме и овај пут.
Србенда, не можеш му ништа кад је љут!
"Боже мили чуда великога..."
600 година су покушавали да ме убију,
и ево их коначно на прагу 21. века.
Сви заједно - цео свет.
Америка и Енглеска - биће земља пролетерска!
Ух, реко', што ми криво,
што не погибе као прави борац,
него има да изгорим као лонац
на врелој плотни, загорели пасуљ,
у фуруни изгорела проја.
НАТО-рат! Невидљиви!
Франкенштајнски монструм -
Анђео милосрдни?
С неба па у ребра!
Људи, па то није рат!
То су само подморничке,
бродске и авионске ракете.
То нису бомбе кашикаре,
То су атомске бомбе!
Вала више их је пало на Србију '99.
него на Јапан '45.
Побише, попалише, порушише, уништише.
Косово отеше! Колатерална штета, те опет
Србијом певају попови, петлови, кукувије...
Али ја - ЖИВ! И, ево ме,
слушам пој хора (не)милосрдне демократије.
Слушаш ли ме? - Жив бре!
СРБИН, А ЖИВ !? - Ко би рек'о?
Само у 20. веку у целој (Ј)Европи
изгинуло је 170 милиона људи!
У Југославији и Србији 17 милиона! Еј, бре!
Еее, ја ... ЈА - НЕ !
Чуј бре, курајберу, не лажем
само још ово да ти кажем,
НЕЋУ да погинем, бре!
Ааа, немој ни ти, немој, жив ти ја.
Бар за товар епопеја!
У Драгову, зима 1999/00.
ЛЕВАЧКИ ИМЕНОСЛОВ
Вукман - насели Вукмановац;
Раб Божји и новац
Саградише Рабеновац;
Бог богова - Богалинац.
Жупан кум Жупањевцу,
Бугарић Брајо - Брајновцу.
У Јуору испод Стене девојачке,
Мами јелен срне секуричке.
Дођоше некад давно:
Малеш у Малешево;
Вредне пчеле у В. Пчелице;
Птице селице до Доброселице.
Од Сибина наста Сибница;
Мала жена - женица,
Лоћа - жена к'о слика,
Мала лоћа - Лоћика.
Силна лоћа - Ђурђева Јерина,
Надрља код Надрља мирна.
Кнез Лазару кава на дар,
Принета, црна у Кавадар.
Бистра вода Луњевица
Тече кроз Течиће,
Тече и тећи ће,
Од извора до увора,
Лугомира и Црнога мора.
Неко је у Рековцу реко:
Човек реко - пас пореко,
Казала-рекла, рекла-казала
И власт - опет пала.
Шљивица и шљива чувена;
Силни Дуле из Дулена,
Извор Дуленке отвори,
Кован Ивко, Ивковић створи.
Чују се: Ратко из Ратковића,
У Урсулу хармонике Шошића,
Кикот Симоновића из Цикота,
Ломови Ломнице чак до Белице.
Повуче се комора из Комарана;
Створише се баре у Барама;
Опустеше сабе у Сабанте обе,
Нема више Ђуре ни сеобе.
Опари прва слана из Опарића,
Министре и Ниџу Новаковића.
Опадоше крушке крушевичке;
Залуд сију сеље сиљевачке.
Мотри Мотрић на зидаре,
Каленића мајстор-неимаре,
Прерадовца шљивар, винограде,
младу гору, забран и ливаде.
Калуђери мудри у Калудри;
У Превешту вешти и превешти,
Лепе лепојке Лепојевића,
Точе вино шећереповића.
Беочин бела црква Беочића,
Тамна ноћ меане Белушића,
Лепу Неду изведоше,
Сви је редом изљубише,
Јаковљеви понајвише.
Венчаше се краљ и краљица,
Волујак, Пуљци и Дубница -
Драгово, даде Обреновића пар,
А ово мене - песника на дар.
У Драгову, на Ваведење 2003.
ПРИЧЕСТИ ДУШУ
Горим, гласно говорим,
истину зборим.
Волим, љубав водим,
право ходим.
Земљу јуначки браним,
нејаке храним.
Центар мете погађам,
ринтам и рађам.
Рад твој благосиљам,
винограде риљам.
Певам, музику тражим,
бол блажим.
Две мајке и оца имам,
од њих снагу примам.
На оцу, сунцу, тело пржим,
мајке се, лозе грозда, држим.
Причести душу црвеним,
слави розе-руменим,
умивај лице белим,
аков црног ти желим.
Светом Трифуну крста носим
да воду не подносим.
Кунем животом вечним,
ко ме испи чисто течним.
Прецима жито преливам,
анђеле снивам;
жедном срцу крв додајем,
ВИНО сам - признајем.
У Драгову, 20. јануара 2004. на Св. Јована
Н А В О Ј
Кућни плац настранчив,
косораван и траван,
за навој стваран.
Отац беше мајстор столар,
правио је соје за навоје,
стативе за ткање - разбоје.
На раскрсници у сред села,
испод наше куће, до међе,
где жене долазе на прела,
почиње навојна стаза пређе.
Нана Милосава је главна,
она на навоју командује:
"Жене, ставите то предиво
и одредите дужину и ширину.
Колика су човекова леђа,
те ширине да се навије пређа".
Мајка Стана и стрина Стајка
кануре у сновутак поставише,
размерише, вратило наместише.
Тек што навијање поче,
забрујаше танке жице,
а Нана већ виче:
"Затегни мало те конце,
видиш да иде лабаво!
Турите то дете на возу".
Ставиле смо камен, носи те ђаво!
"Попни дете кад кажем,
тај кречни камен је лак".
Посадише ме - не лажем,
ух, што сам тежак и јак.
Возим велики навојни воз,
срећан сам и одважан скроз.
К'о на гудалу струне од конца,
жица са жицом другом,
ја се возим навојском пругом.
И баш волим што мој друг Воја
у авлији нема возу ни навоја.
На вратилу расте тежена основа,
шума жица - не можеш се снаћи
(на мени већ гаће и кошуља нова),
а мој возни пут све краћи, краћи...
...Таман сам засп'о,
кад чу' да Нана викну:
"Готово, жене дајте ножнице,
пострижите све конце,
носите вратило у разбој!
Устај Мићо, возовођо мој,
нема више сновутка за навој..."
Тек сада чујте истину целу:
Пре гвозденог пута и брзог воза,
ја сам први у мом селу,
на навоју возио воза.
У Драгову, на Петровдан 2004.
ШТА СТЕ МИ ДАЛИ
Шта сте ми дали, кукуруз,
и уместо "хлеб наш насушни"
да једем жуту проју -
"она нас је одржала".
А мој пшенични, кис'о хлеб - није?
Шта сте ми дали, багрем јалови,
да утре плодове врзина мојих?
Е, зато се сад и моја липа хвали
да је њен хлад лепши и бољи
од хлада корова ваших.
Шта сте ми дали, двополну маклуру,
за мозак лек - коњску јабуку?
Хтели сте да наша дуња
и дуњац маклурине вијуге добију
да више не миришу на Србију.
Шта сте ми дали, стерлејку
без сласти и шећера шљиву.
Хоћете да моја шљива ранка
поцрвени кад од ваше печем ракију.
Шта сте ми дали, златицу
да моје младе кромпире једе,
затим ми шаљете хемију,
отров за бубе, а трујете мене.
Шта сте ми дали, парну машину,
и сад мој шарац уз јасле језди
а возови ваши шинама јуре,
возе коње и шпијуне.
Шта сте ми дали, кока колу,
течну дрогу на српском столу.
А моје купине, јагоде и малине,
сочне плодове и сокове њине,
вашу масонску трпезу чине.
Шта сте ми дали, дуван,
ђавола вашег твар на дар?
Да ми памет стане,
да ми груди зачађаве.
Као да моје промицл луше
људски ум и плућа гуше.
Шта сте ми дали, рачунаре,
пуне вируса, болести мождане,
миленијумске бубе и хакере,
још и оне што зраче екране.
Шта сте ми дали, Труманова јаја.
Инкубаторски петли кукуричу,
не разлежу се коке а пилићи ничу.
И млеко у праху и тетрапаку,
од моје Гочанке узимате дете,
звано теле из ваше епрувете.
Шта сте ми дали, црвену боју,
стечену у крви Јенкија боју.
Имам и ја црвене Косовске божуре,
невидљиви и бомбе ваше с неба журе
да мом цвећу скроје кече бело,
рушите моју дедовину и моје село.
У суботу, 11. септембра 2004.
(на Усекованије главе Св. Јована Крститеља)
РОЂЕНДАН
Казаћу свима да година
три стотине шездесет и пет дана има.
Сваке године у шести дан
славим свој рођендан.
Моја сестрица млађа
око журке се свађа,
никако да упамти
да је сваки Бадњи дан
уствари мој рођендан!
Али, секо, година преступна
има више дана.
Сети се двадесет деветог фебруара
две хиљаде четврте, мог првог рођендана.
Још година само једна, на срећу,
осам година имаћу, други рођендан славићу
уз песму, поклоне, торту и свећу!
Родитељи кажу да сам војка скромнија,
од тебе три пута мањи трошајлија;
док мој рођендан један праве,
за твоја чет'ри потроше много веће паре.
Ааа, сестрице, само да знаш, Мама и Тата
не троше само за мој рођендан баш,
заборави на малог брата,
обоје узимате поклоне на Бадњи дан -
тројке смо само за мој рођендан!?
У Драгову, на Бадњи дан 2007.
НЕК РОДЕ ОПЕТ ЛЕТЕ
Чет'ри роде над Перковцем лете,
Свака носи повијено дете.
Розе повој у кљуну две птице
Уљуљкује лепе девојчице,
У плавима два јака дечака,
Секу повој изнад оџака.
Свом пилоту, роди, прете,
Да на силу хоће да излете.
"Чекајте децо, да слетите у кућу ваше Маме.
Доста је било куће од грања и сламе."
Преварише се роде - отворише кљун,
а деца ко зечићи попадаше у жбун.
У два жбуна, Малешеву близу,
Нађоше се принцезе у низу.
А принчеви храбри падобранци,
у Мотрићу право у наручје Мајци.
Док их Тате уз димњак чекаше,
у наручју Маме у кућу уђоше.
"Здлаво тата, ја сам Алекса, а ја Андлија."
"Тата здлаво, ја сам Анастасија, а ја Наталија."
Хвала Ти, Боже, за свако дете!
Пусти роде нек опет лете!
У Драгову, лета 2015.