ПРЕРАДОВАЧКИ СВЕТИОНИК

Светиња, узвишење равно
- животом засејано;
Мајка Ана и Стефан син,
заштитници пред Богом благим.
Црква, жива слика у природи:
брежуљци, равнице, потоци;
благе косе, долине и пропланци
.Нигде дивљег стења ни камења,
нити бара ни мочвара,
голих њива ни утрина.
Прерадовац - питомина поља,
воћњака и винограда.
Манастир - небески живопис,
Божјих ројева, јата и стада.
Храм Светог Симона монаха,
свештенства и верника,
Левчанима благослов даје;
за вечни живот човека,
звоњава не престаје.
Уз молитве монахиња,
игуманија - мати Текла
за нас се Богу моли и пита:
"Шта бисмо били,
и шта бисмо имали,
да Цркве није било,
и да је данас нема"!

Спец. песма за књигу о манастиру Прерадовац
Мирослав Ж. Симић

 ИЗВОД ИЗ РЕЦЕНЗИЈЕ

Богато илустрована монографија "Манастир Прерадовац", Мирослава Ж. Симића - Миће, је до сада прва књига која читаоцу сликом и речју говори о историји и постојању цркве у Прерадовцу, написана по благослову Његовог Преосвештенства Господина Јована, епископа шумадијског и игуманије манастира Прерадовац мати Текле.

Да би све нас ослободио од греха учињеног свесно или несвесно, према цркви у Прерадовцу, Аутор је овом књигом бацио светлост истине да храм Пребодобног Симона монаха поново засија, а наше душе прожме Божја и човечија природа обнове морала за здравији и радоснији хришћански живот. Јер, у песми о Прерадовцу Мића се пита:

"...Шта бисмо били,
и шта бисмо имали,
да Цркве није било,
и да је данас нема"!

Порука књиге није само "да се не заборави", већ и то да се сачува, сазна и научи како се истином враћа лепота и понос Христовог учења. Књига је славословље у част једне древне светиње која је кроз своје дуго постојање више пута рушена, паљена и наново обнављана. У њој су сакупљени сви досада објављени историјски подаци, али и веома добро и систематски обрађена садашња и стварна слика манастира Прерадовац. Детаљно су описани иконостас са иконама из 19. века, и све храмове фреске које су живописане последњих пар година, са легендама, ауторима и приложницима. Такође, детаљно је описано прерадовачко имање, које је 15 пута мењало власнике, затим црква, конак, звонара и порта. Оно што се засада не може наћи на једном месту у једној књизи то је свакако веома систематски и хронолошки опис преношења светих мошти Стефана Првовенчаног - Симона монаха. Уз кратак опис са фотографијама манастира Студенице, Сопоћана, Жиче, Љубостиње, Каленића, Враћевшнице и Феника где су мошти чуване, књига говори и о животу, раду, владавини и смрти Стефана Првовенчаног сина Ане - Свете Анастасије и Стефана Немање - Светог Симеона Мироточивог.

Мирослав открива: "Нека чудна судбина је пратила прерадовачко имање, као што су мошти Срефана Првовенчаног српског краља 15 пута преношене и мењале место брижног чувања, тако је и црквено имање, некад силом некад милом, мењало власнике".
Веома прегледно и сажето је обрађен наслов "Времеплов прерадовачке цркве", чији табеларно приказан текст читаоцу даје претставу о историји и старости храма, а може послужити и као добра основа будућим археолозима и истраживачима из ове области...

Због изузетно доброг квалитета штампе лозничке "Графике", због своје ликовно-графичке лепоте и свог богатог садржаја, књига се сама намеће сваком читаоцу и вернику наше православне Цркве и Св. Немањића државе Србије.

СА ПРОМОЦИЈЕ КЊИГЕ ОДРЖАНЕ У СУБОТУ, 6. АВГУСТА 2005. ГОДИНЕ У ГАЛЕРИЈИ МУЗЕЈА НА ОТВОРЕНОМ "КАЛЕНИЋ" У СКЛОПУ 36. ЛЕВАЧКОГ САБОРА
"ПРОЂОХ ЛЕВАЧ, ПРОЂОХ ШУМАДИЈУ"

Промоција књиге Манастир Прерадовац
На слици с лева на десно: Мирослав Ж. Симић-аутор књиге, Божидар Јаковљевић-председник Скупштине општине Рековац, Предраг Марковић-председник Скупштине Србије, Марица Живановић-директор музеја "Каленић"

РЕЧ АУТОРА

"Благодаћу Божјом сам оно што сам, и Његова благодат не оста без плода."
Св. апостол Павле

Започињући овај Богом дан посао, ни слутио нисам да ћу наићи на проблем који се зове: о Прерадовцу није писано (!?). Ако понешто и јесте, онда је то сасвим мало и штуро или оштећено, уништено, позајмљено и однето у непознато...

Изгледа да је кроз векове било, а и данас јесте, исплативо само писати о великим, импозантним грађевинама, светским чудима, великим народима и људима. За нас мале, за наше храбре претке, за мале цркве светиње и свештенике, за мале школе и учитеље, за трошне куће и за домаћине обичне људе, није имало места у табацима папира путописаца, историчара и новинара.

Данашњи Левач је просторно мало подручје, малим су га учинили људи жељни власти и крупних залогаја. До XИX века Левач се простирао од Грабовца левом обалом Западне Мораве до Јасике, левом обалом Велике Мораве од Варварина до Јагодине и Багрдана, затим преко Црног Врха, Гледићких планина, Пчелица, Дулена, Бајчетине и Лободера до манастира Љубостиње. На овом подручју, старог Левча, данас има преко 160 мањих и већих цркава, манастира и других светиња, о којима се знало, али не и писало. Само у селу Жупањевцу има чак осам цркава и црквица, неки храмови су још из ранохришћанских времена. Издвојио сам Жупањевац, али исто тако могао сам навести: Сибницу, Драгово, Белушић, Опарић, Беочић, Секурич, В. Крушевицу, В. Пчелице и друга левачка села која имају по једну или више православних светиња.

Црква у Прерадовцу је за људе од пера спадала у ред малих левачких светиња. Да, мала по димензијама, али велика по њеном националном доприносу вери, култури, просвети и начину живљења и опстанка житеља на овим просторима. О Прерадовцу су углавном, писали само толико да је "метох манастира Каленића", што је наравно и био, али одговора на питање зашто су га путописци заобилазили нема. О српским црквама и манастирима писали су: Евлија Челеби, Јоаким Вујић, Вук Ст. Караxић, Милан Ђ. Милићевић, Феликс Каниц и многи други.

У првој четвртини XIX века кнез Милош Обреновић је задужио писца Јоакима Вујића да обиће све светиње на слободним српским територијама и да сачини извештај о њиховом стању, изгледу и локацији. Јоаким је обишао манастире и цркве у јагодинском округу и Левчу, и о већини оставио запис, о некима детаљни, о другима оквирни. Манастир Каленић је доста добро описан и обрађен, али о Прерадовцу ни реч (!?).

Сазнање да су се у прерадовачкој цркви и моји преци крштавали и венчавали, Богу молили и славски колач секли, ране и болести исцељивали, исповедали се и причешћивали, одлучио сам да о храму Светог Преподобног Симона Краља Српског, истражујем, чињенице записујем и у књигу преточим. Ова књига не открива тајне небеске, али она пружа такве податке који заинтересоване просто нагоне на размишљање да је прерадовачка црква старија и од Ваведењске цркве у Каленићу.

Хвала Богу и Мајци Божјој, који су ми подарили живот, здравље и разум. Хвала Господину Јовану, епископу шумадијском, и Мајци Текли, игуманији манастира Прерадовац, који су ми благослов дали и свеколику помоћ пружили да у овом скромном послу успем.

Ако ова књига пробуди жељу неког потоњег истраживача, историчара или стручњака из ове области, да опширније и садржајније о Прерадовцу, а и о другим левачким светињама пише, бићу срећан јер ће на тај начин и мој циљ бити остварен.