ОД БЕЛОГ ОРЛА ДО БЕЛЕ ПЧЕЛЕ
Називи породично-генерацијских колена по мушкој линији:
Исти називи су и по женској линији, у другом облику
(отац = мајка, деда = баба), и (син = ћерка, унук = унука).
Од деветог колена (курајбер) престаје крвно сродство.
Између БЕЛОГ ОРЛА и БЕЛЕ ПЧЕЛЕ има осаманаест колена.
САВРЕМЕНИЦИ
Брат, сестра, браћа сестре = деца једних родитеља;
Стриц = очев брат;
Стрина = стричева жена;
Ујак = мајчин брат;
Ујна = ујакова жена;
Тетка = очева или мајчина сестра;
Теча = теткин муж;
Браћа и сестре од стрица, стричевићи = стричева деца;
Браћа и сестре од ујака = ујакова деца;
Браћа и сестре од тетака = теткина деца;
Братанац-синовац, братаница-синовица = братова деца;
Сестрић-нећак, сестричина-нећака = сестрина деца;
Рођак, родица = деца од више браћа и сестара, од стрица, ујака, тетке..
Очух = други мајчин муж;
Пасторак, пасторка = деца за другог мајчиног мужа-очуха;
Маћеха = друга очева жена;
Пасторак, пасторка = деца за другу очеву жену-маћеху;
Полубрат, полусестра = деца која имају једног заједничког родитеља, оца или мајку;
Посинак, поћерка = усвојена деца,
Побратим, посестрима = после црквеног обреда, они су као рођени сестра и брат. Постоје побратимства из нужде и невоље.
СВОЈТА
(Својачко сродство)
Тазбина = женина породица;
Зет = ћеркин муж;
Снаја = синовљева жена;
Таст = женин отац;
Ташта = женина мајка;
Свекар = мужевљев отац;
Свекрва = мужевљева мајка;
Девер = мужевљев брат;
Заова = мужевљева сестра;
Јетрве = жене рођених браћа;
Шурак = женин брат;
Шурњаја = шуракова жена;
Свастика = женина сестра;
Пашеног = свастикин муж.
КУМСТВО
Кумство је најјаче духовно сродство у нашем народу.
Кум ванчава и крштава, а његова дужност прелази с колена на колено. Кум је сведок пред Богом на крштењу и венчању. У Драгову се каже: "Бог, па кум".
Постоји кумство "из нужде" и кумство "за смиривање освете".
Ако некоме не могу да се одрже деца, он понесе новорођенче у цркву, стави га на сред пута, па ко први наиђе, породица њега узима за кума.
Ако је постојала велика мржња (крвна освета) између две породице, измирења ради, обично се окуме како би се мржња прекинула.
БЕЛИ ОРАО
Бело (бела боја) симбол слободе и мира, невиности, чедности, љубави и радости.Орао - латински назив АГУИЛА.
Орао је цар међу птицама. Симбол бесмртности, краљевске моћии храбрости. Бочне очи му дају широко видно поље, са зеницама оштрине вида на близину (монокулар), и даљину (бинокулар), са двапоља најјаснијег вида, разликује се од човека и других живих бића.Лети врло високо, преко 1000 метара, и јасно види миша у трави. Некеврсте орлова живе врло дуго, од 200-250 година. Лик орла се налази у грбу многих држава света. У нашој земљи живи више врста орлова и соколова, који су законом заштићени.
Бели орао је највише одликовање, Краљевине Србије и прве Југославије.
Орден је лимитиран (одређен број комада) и имао пет редова: први ред - велики крст - комада 10, други ред - велики официр - 20, трећи ред - командир - 40, четврти ред - официр - 150, и пети ред - витез - 300 комада. Одликовани су, према Закону, били дужни платити таксу Канцеларији краљевских ордена, у износу: за први ред 400 динара, други 300, трећи 100, четврти 50 и за пети ред 25 динара. Занимљиво је да су у време династије Обреновића, орденом Белог орла, првог реда, поред оба краља Милана и Александра и обе краљице Наталије и Драге, одликовани још само два Србина, истакнути политичари Јован Мариновић и Ђорђе Ценић.
Орденом БЕЛИ ОРАО одликована су и двојица познатих Драговчана:Академик професор др Коста П. Тодоровић, два пута, године 1917. (петог реда) и 1928. (четвртог реда), и Коњички капетан Божин М. Влашковић, године 1919. (четвртог реда с мачевима).
П Р И Ј А Т Е Љ И
У једном левачком селу, срећно су живели муж, жена и њихов већ, пунолетни син. Све док се једног поподнева није догодило нешто веома страшно и што је уздрмало живот, нарочито њиховог осамнаестогодишњег сина.
Позове отац Вујица свог сина Косту, које се од јуче, тек данас предвече вратио кући, и упита га:
"Имаш ли ти, синко мој, пријатеље?"
"И ха, имам их доста, оцо".
"Баш добро сине, ја сам ти данас, синко мој, направио нешто веома ружно. Грешком сам убио једног човека. Но, молим те, оди и позови једног ил' двојицу твојих пријатеља да одмах доћу, да се договоримо шта нам ваља чинити".
"Па како си оцо, то урадио, где је тај човек? Зашто га уби?"
"Не питај ме ништа, мртвац је у нашој гостинској соби на столу. Не брини, покривен је белим чаршавом, иди! Иди и пожури да се вратиш".
После пуна два сата Коста се вратио сам. На очево питање где су му ти бројни пријатељи, снуждени син је рекао да ни један није хтео да пође јер је убиство опасна ствар.
"Ух, ух, Богаму - рече Вујица. "Добро, кад је већ тако, тркни час до мог пријатеља Живана, испричај му случај и позови га да одмах дође".
Сав унезверен и преплашен, просто излете из дворишта и оде. На капији се и нејави, јер угледа очевог пријатеља испрад штале. Онако задихан поче:
"Чика Живане, мој отац је убио једног човека и зовете да одмах доћеш, да се дого"...
"Прекини, ништа ми више не говори, него иди одмах кући. Пази да те ко не види. И немој да се враћаш истим путем, сад прођи преко шљивара и башта, ево мене одмах".
Тек што је Коста био пред кућним вратима, ево и Живана:
"Помоз Бог, пријатељ Вујо, где ћемо да седнемо?"
"Бог ти помогао, пријатељ Живане, уђи у гостинску собу, боље је, а и фиронге су навучене. Коста синко, кажи мајци нек кафу пристави и нек' наточи један бокал црног вина, а ти донеси једну повећу свећу да светло не палимо".
Полумрачна велика гостинска соба, по средини астал прекривен белим столњаком. Син улази у собу, пали свећу, мајка Драгиња носи убрусе и бокал, а отац подиже чаршав, замириса цела кућа. Коста забезекнут гледа и не дише. На столу је у великој лименој тепсији, лежало на ражњу печено - јагње!
"Шта бленеш сине? Узимај тај бокал, сипај тај црњак и седај да уз вино и свећу вечерамо, твоји ће пријатељи сутра оглођати коске".
После вечере, мудрих разговора уз испијених неколико бокала вина, договорише се да остатке печења и јагњеће кости закопају на њиви изнад куће.
Коста је мало јео, још мање пио. Једном је шапатом нешто запитао мајку, која га по грудима помилова и рече:
"Чувај се сине. Лажних пријатеља се чувај. А праве поштуј, негуј и чувај к'о очи у глави. Њих можеш имати таман толико колико и очију".
Те вечери је Коста рано отишао у кревет, трудећи се да свати мајчине речи, очеве и чика Живанове поступке. Заспао је тек пред зору.
Рано ујутро га је пробудила општинска жандармерија, са још неколицином млађих људи из нашег места и комшилука.
Испред врата, у ходнику, тек насапунаном брадом, дочека га отац Вујица:
"Е, мој синко, ево твојих пријатеља. Пријатеља твојих непријатеља. Иди сад с њима и откопајте оно што смо ноћас закопали, нека виде и они и жандари" - мирно рече Вујица, климајући главом и намигнувши свом једином пријатељу Живану, који је већ био ту, у дворишту, иза стабла старе крушке.
Мирослав Ж. Симић - Мића
у Драгову, априла 1997.
КАЗУЈЕ ОТАЦ ЖИВАН
Слушај бре ти курајберу, слушај жив ти ја!
Све до Косовског боја нисам ти ја ни мислио да ћу погинути, таман сам се навикао на моје и Душаново царство. Кад 1389. дође бој с Турцима, рекох, сад сам готов. Цара отроваше а мен' ће да закољу к'о пастрмче, кад нису на Марици - мрвта пијаног, сад' ће на Косову - трезна живог.
Скоро хиљаду година сам на Балкану и, провукох се, остадох жив, али сада толика сила на Србина - готов сам. Изгибоше Бог те, оба владара, Лазар и Мурат, ја оста жив. Има времена помислих. Убиће ме Турци кад-тад, за 500 година робовања доћи ће ми главе. И давах хараче, и водах опанке, и са женом ми спаваше, али ја остах жив.
За време турско-аустријских ратова - кад су живи завидели мртвима, ја, цео тај 18. век, оста завидан.
Кад се побуни Коста Анђелковић 1788. опет рекох - сад гинем. Изгубисмо Кочину Крајину, Турци ми запалише цркву, село, а ја опет жив.
Кара-Ђорђе диже устанак 1804. Знајући какав је он строг и прек човек, стварно сам мислио да ми овај пут нема спаса - гинем. Убиће ме јал Турци, јал Вожд. Богу хвала, опет претекох.
За Ђорђем ево ти га '815. Милош, заподену човек кавгу с Турцима... Некако се изборисмо, надмудрисмо Турке, и ја остадох жив живцат.
Беше неке буне и јурњаве током и при крају 19. века али нисам мислио да ћу сад кад је све готово, да баш ја погинем. Опет хвала Богу, преживех.
У 19. веку сам баш живео и радовао уласку у 20. век.
Ух, рекох '912. таман сам уш'о у 20. век, немо' сад... Изгурах.
Одмах '913. на Балкану се и даље гине. Победисмо. Преживех.
Светски рат, рекоше '914. Ако не погинем, сигурно ћу умрети на Проклетијама, од тифуса, од глади, или ће ме појести егејске рибетине. Јок море, преживех све голготе.
Е, кад '941. сазнах за Други светски рат, рекох сад си, роде мој, готов. Зец само једном кроз краци прође. Бију нас сви, бијемо се и ми, онако братски, по српски. Благи Боже, заглавих преко Босне, и Срема, чак до Беча, али ево ме живог.
Дође време 1991. да се Држава растури. Помислих: е, кад нисам
погинуо бранећи и стварајући Државу, сад ћу кад се растура. Словенија: ништа, Хрватска: "Србе на врбе" - немате ви врба ..., Босна: загоре лонац, Македонија: ћорак. Ама јок бре, промашише ме и овај пут. Србенда бре, не може му нико ништа!
"Боже мили чуда великога..." - 600 година су покушавали да ме убију, и ево их коначно на улазу у 21. век, сви заједно - цео свет. Ух, реко' што ми криво што не погибе као прави борац, него има да изгорим као препечена проја или загорели пасуљ.
НАТО-рат. Невидљиви. С неба па у ребра!
Људи, па то није рат. То су само подморничке, бродске и авионске ракете, то нису "кашикаре". То су "атомске" бомбе! Вала више их је пало на Србију '999. него на Јапан '945.
И опет Србијом певају само петлови и попови.
Побише, попалише, порушише, уништише, али ЈА - ЖИВ.
Слушаш ли ме? - Жив бре, СРБИН А ЖИВ !? - Ко би рек'о?
Само у 20. веку у целој Јевропи изгинуло је 170 милиона људи! Еј, бре!
Е, е, е, ја ... ЈА - НЕ !
Чуј бре, курајберу, само још ово да ти кажем, н е ћ у да погинем, бре!
А, а, а, немој ни ти, немој, жив ти ја!
Записао курајберунук
Мирослав Ж. Симић - Мића
У Драгову, лета 1999.
ЗАЖМУРЕХ ДА ВИДИМ
Признајем, нисам крив! Планинац јесам, кућа ми је на врх брда, ал' двориште равно и велико, па живим у равници као обе покрајине, без Морава и Шумадије. Доскора сам у дворишту имао шест извора, четири су пресушила, сад пијем са оног што има најхладнију и најтоплију воду - зими магли, лети сига. Пошто сам попио бокал воде, чек реко да узмем из залеђивача једног "јагодинског чичу", да се мало загрејем. Седох у хлад испод дуње, натего чичу, кад груну! Као да нас опет савезници бомбардују. Земљотрес! Ух, рекох сунце ти калајно, паде дуња, уби ме дуња! "Не куме, убила те Вишња"! Погледах горе у небо, оно црно. Помрачење! Дуњу и не видим. Побегох на терасу (дим. 11 х 7 + 1), оно поче. Прво се на небу, између тамних облака, отвори ведра рупетина кроз коју Сунце, као НЛО прође и ужари терасу. Свуда, около на три метара, грми, сева, пуца - провала облака, ја скидох кошуљу - сунчам се. Народ трчи, запомаже, сам у пећине и јаме скаче - тражи барку и бежи преко границе кући. Ја се на милион степени пржим, густирам јагодинско и контам - смак светски а наш! "Чувајте ми Југославију..." и "братство-јединство, као зеницу ока с(около)вог"!
Господе Боже, шта смо урадили те се као на Видовдан, време преокрете: свуда Сунце а на мене киша к'о из Теслиног ел-кабла. Вода већ да поткровља последњег спрата моје куће. Ја узјахао димњак и не мрдам. Доле гледам, пливају џип, трактор, стока, говеда и коњи, само перната живина око мене пролеће - у ОТПОРу тражи спас. Мој живи часовник, мозак стаде. Никако да се сетим шта беше оно знам - да пливам или да летим? Људи верујте ми, нечувено, невидљиво - испод куће стрмина као низ дувар, ал' вода неће низбрдо!? Нојев потоп!? Помолих се Богу и рекох - цУНами!? Плава гробница... Дрино, јеб... те, водо криво'ладна!
У ушима чујем немушти језик, бикови говоре: МммууУСА, Сер-бууун, екс-ЈУуугооо... У устима осетих слано, као да сам у СОЛАНИ. У очима као густо сиво ТОНИрано тесто лондонске магле. Погледах боље - Индијац, као из трибунАЛА, у црном мантилу - спасилачкој униформи са кукастим крстом, Јустицијом и Лазаревом главом! Зажмурех да видим да л' видим. Кад поново отворих очи, имам шта да видим: 19 торпедних чамаца као камиказе, у мом правцу јуре. Праоци, Свети Немањићи, спасите ме! У тај час, с неба паде конопац право мени у крило. Само што се ухватих за њега, чу познати мушки српски глас: "Држ' се ујаче, спасићу те, не брини! Летим са "Б29 - Енола Геј" из Авијана. Поступи по наређењу!" Чврсто се ухватих за уже, горе и не гледам. Шта да гледам кад знам да имам сестрића који већ 25 година у Минхену студира (ма)њинска права. Он је... Мој "мали дечко", сад не сме нико да нас бије!
Хеликоптер је био једносед и нисам могао унутра. Летео сам и висио све до ВеМеА. Кад ме конзилиум прегледа, имадоше доктори шта и да виде: из леве ногавице извадише ми једног младића, а из десне црног, на турскоме кара, српског тића!? Наста громогласни тајац. Из групе лекара иступи један, ваљда главни, који ми шапну: "Ово је осма офанзива! Бежите, сад ће наши".
Кад слетосмо испред моје куће, хеликоптер удари у џип и заглави у тењу, а НА ТО ће сестрић: "Што ми бре ујаче, ово направи? Сад и ја назад на Запад не смем". Извини, реко сестрићу, стварно нисам знао, они су колатерални проналазак. А, и ти, шта ћеш више тамо, знаш и сам - боље одавде са слободе да се (не)бранимо. Лакше ћемо доказати да за цУНами нисмо криви ми, већ онај са пар "Т" иза "Н", или онај са ЧЕТом бојНИКа.
У том, с другог брда, дотрча мој први комшија, повРАТНИК са Косова, и задихано рече: "Јавио радио СНН, неки се МилАдин обрушио на трибунал у Хагу! Још, каже радио, да је прва дама Дел-Понтова спасила српСКу СЛОБодУ, и у СрБИЈУ увела демокраЦИЈУ! Јављају и да је МадЛенка обрлатила космобус и хитно, у 12,44 одлетела на мајсторске преговоре код друга Тита. Преговарају о Студији неизводљивости и будућем статусу Америке и Енглеске у свету и шире - на брдовитом Балкану. Горе их чекају Хитлер, Стаљин, Труман, Черчил, Хрушчов, и још неки њини али и наши... Упали телевизор, пет је до дванаест, сад ће вести".
-Како бре, да га упалим кад је апаРАТ још увек мокар?
ПС. Мој сестрић је узлетео 24. марта 1999, и нејавља се од првог 11. септембра у трећем Миленијуму. Вероватно је обО'РЕН, или нам пише нови (ЕУ)став.
Мирослав Ж. Симић - Мића
У Драгову, 24. марта 2005.