У маниру романтичарске историграфије, Мирослав Ж. Симић је књижевним приступом и поетским изразом уз обиље историјских извора, биографски веома успешно приказао личност краљице Драге Обреновић. Рукопис поседује не само књижевну, већ и научну вредност. Ерудита Симић је коришћењем историјских извора и литературе, уз богат научни апарат превазишао оквире публицистике и методолошки приступио историјској науци у истраживању и проучавању једне тако значајне личности у српској историји. Његов списатељски стил у пракси је веома редак и занимљив, јер нам везано за један податак даје неколико драгоцених информација...

УМЕСТО ПРЕДГОВОРА
-Ако се за књиге мудрих људи, које временом постају све значајније,
може рећи да су као вино, онда је ова књига попут питке воде,
захватане са више историографско-бистрих извора,
доступне и неопходне свакоме ко је жедан,
много пре него што окуси вино (М.Т).

Познатије и јавне личности су свуда у свету, па и код нас, биле, и биће, инспирација за рекла-казала приче - чаршијске интриге, сплеткарења и оговарања. Под лупом су сви, механџије и трговци, попови и учитељи, пандури и владари. Као да је људска машта фокусирана баш на ту "рекла-казалачку" врсту "опште народне забаве". Мека за чаршијске измишљотине маштовитих сценариста, одувек и свуда, били су државни прваци и владаоци. Код нас, у Србији, са нешто бујнијом маштом сценариста, правило је следеће: победници пишу историју - губитници негирију. Српско рекла-казалачко коло вило се, и вије, од "црвених Вишеславића" до "дугинобојних Скоројевића".

Шлаг на свакој реклаказалачкој торти, свакако су чиниле прве даме - владарске жене - царице, кнегиње, краљице, а и жене председника. Нека нам опросте све друге српске владарке (Симонида Палеолог која се са пет години удала за 40 година старијег краља Милутина Немањића, потом Јерина Силна, која је кажу, попут Марије Терезе "спавала" са дванаест хиљада војника; владарке које су се удавале за браћу и девере; прве даме којима су змајеви, дворани, љубавници и свекрови правили децу), јер је наш циљ да на основу сачуваних записа и наративних прича осветламо образ и, колико је могуће, приватни живот и рад једне од најписменијих, најотменијих и најплеменитијих, али најмалерознијих и најтрагичнијих српских краљица - Драге Обреновић.

Драгиња П. Луњевица
(Горњи Милановац, 23. септембар 1867. - Београд, 29. мај 1903).

Била је зналац више страних језика, писац, преводилац и новинар, пијанисткиња и играчица, бавила се цртањем и креирањем, пливањем и јахањем...

Њен живот, како је и сама записала,
одвијао се у матичњаку са седам ћелија:

Породична - везана за Милићеве Луњевице;
Духовна - за СП Цркву и Рафаиловиће;
Учевна - за школе, књижевност и уметност;
Нехотећа - за инжињера Машина;
Родољубна - за Србију;
Судбинска - за краља Александра, и
Историјска - за династију Обреновић.

Токове развоја и промена ћелија Драгиног живота,
ова књига прати и, испраћа 

Драгиња, девојка од Луњевица из Горњег Милановца, нашег родног и дарежљивог Рудника, устаничког Такова и племените Шумадије, не само да је била лепотица Г. Милановца, Београда и Шумадије, него целе Србије, па и Европе. Својом лепотом и шармом она је излуђивала сваког ко се загледао у њене очи, ниједан мушкарац није могао остати равнодушан, нико се није могао без пожуде ишчупати. На ту лепоту и чедност насртали су сви познати, отмени, утицајни и богати мушкарци, Богдан Поповић, браћа Клемансо, Анатол Франс, Пол Дешанел, Жан Жорес... чак и краљ Милан, њен потоњи свекар, као и њен бивши девер Александар Машин!
Као интелектуалка, која је васпитавана у патријархалној средини, у којој се млади уче да што треба урадити данас, не остављају за сутра, већ урадити јуче. Драга се као хуманиста посебно борила за еманципацију 'ена. А, када су биле у питању младе девојке, она се залагала за њихово школовање и запошљавање. Прихватала је многе новине из Европе (поготову Француске), али опрезно и умерено.

Рањива али јака, краљица Драга је као покровитељ просвете, науке и уметности, настојала да споји прогресивне благодети европске цивилизације с традиционалним српским вредностима и тиме оплемени и продухови женску и мушку младеж.

Њено име, најпре као дворске даме а затим и као прве даме - српске краљице, било је у свим протоколима првопредстављено, пре министара, политичара, црквених великодостојника, генерала и краљевих ађутаната...

Ради лакшег праћења догађаја и препознавања њихових судионика, књига у својих осам делова садржи познате, а и необјављиване слике, илустрације, обрађене податке о фамилијама из лозе Милићевића/Луњевице, Рафаиловића, Негојевића и Обреновића из оба "баба" Вишњина брака. Књишка поглавља пођеднако прате Драгињин и живот краља Александра, њихову младост, одрастање и образовање, путешествија, удаје и женидбе, кумства, успоне и посрнућа. У прилозима (осми део књиге), тематски су и хронолошки обрађени прегледи догађаја: током изградње првог "гвозденог пута" кроз Србију; развоја здравства и подизање првих здравствених установа; прегледи о српској књижевности, библиотекарству, штампи; догађаја у Србији (1882-1903) који су могли или су утицали на судбину Краљевине; редослед председника Министарског савета, актуелних влада у Србији за време Обреновића, као и преглед политичких убистава код нас и у свету за предходна два века.

Ова књига није и не може бити "хепиендовски роман", јер није писана уз мирисе винског букеа, нити митолошка "књига мудрости", јер ни на једној страници огледалца нема, али може бити "књига за саморасуђивања". Јер ће сваки читалац моћи да (од две стотине педесет хиљада речи и близу хиљаду докумената и слика) прошири своја знања о краљици Драги (упоредо о краљу Александру и династији Обреновић), формира своје мишљење, донесе свој суд о њеном животу и делању у Србији с краја 19. и почетка 20. века. А, сазнаће и ко је одлучивао да се "тако лако" постаје краљ Србије! И, кога треба "мачем распорити" а коме "круну на главу", и ко је "ђаво" а ко "анђео"...

Одмах по ликвидацији краљевског пара Драге и Александра (1903), спаљивањем и одношењем дворске архиве, навучене су завесе на српској политичкој сцени, како би у створеном мраку Српска рамонда увела.[1] А потом је мирно могло да отпочне уклањање трагова владарског култа Обреновића, који је изграђиван још од кнеза Милоша (1815).[2] Процес деконструкције владарског култа и уклањање Обреновића из јавне свести био је плански извођен са циљем да се конструише ново, негативно сећање на свргнуту династију, ојачао положај и мит новом а антимит и потпун заборав старом владару.

На успехе, доброчинства и драгодарја Обреновића у стварању, напретку и процвату Кнежевине/Краљевине Србије, намакнути су дебели застори са паролама пуних противничког говора мржње, увреда, нетрпељивости, лажи, омаловажавања...

Зато сам, поливајући плодно тло у врту давно осушеног жбуна Српске рамонде, и скидајући завесе с "кибиц фенстера" Драгинихи дворских одаја Обреновића, водио рачуна да (у години светлости и баштине[3]) видиком никога не заклоним нити повредим, посебно не, владаре и потомке српске динанстије Карађорђевић, а ни предходнике - писце, истраживаче, генеалоге, хроничаре, историчаре, па ни драматурге, редитеље, сценаристе и продуценте, често репризираних филмских и драмских ТВ серија.

 

[1] Српска рамонда (Ramonda Serbica), ендемска, вишегодишња зимзелена биљка, коју је на Ртњу (1874) открио српски лекар и ботаничар Јосиф Панчић, а десет година касније, Ramondu Nathaliae, нашао је дворски лекар Сава Петровић, у близини Ниша. Одлика биљке је њено понављање после сушења, васкрсење после буквалне смрти, када се стекну услови, киша или поливање. Разлика између српске и рамонде краљице Наталије је у боји љубичастих цветова, отвореној (српска) односно затвореној (Наталијина).

[2] Сам чин убиства краља Александра и краљице Драге, 1903. био је противуставан и противзаконит, потом је и скупштина, која је образована на пречац и прогласила Петра Карађорђевића за краља, такође била нелегитимна и нелегална. па према томе, сведело се то нама или не, Карађорђевићи су на престо дошли незаконитим путем. Јер је Устав из 1901, предвиђао у случају да краљ Обреновић нема потомство, наследство круне прелази на бочну линију и то на мушког потомка књаза Милоша од кћери његових. Од тих потомака били су и барони Бајићи и Николићи, чије би наслеђе круне било легално и уставно решење.

[3] Генерална скупштина Уједињених нација донела је 20. децембра 2013. резолуцију којом се 2015. проглашава Међународном годином светлости, а годину дана касније, 5. децембра 2014. УН су донеле одлуку да се 2015. прогласи и Међународном годином земљишта. Година 2016 (7524). је преступна и година деветке која представља просперитет, Међународна година махунарки, у Србији година предузетништва.

Аутор

Погледајте УВОД, САДЖАЈ, РЕЦЕНЗИЈУ, ... књиге ЈА, ДРАГ(ИЊ)А

Погледајте видео са промоције у СКЦ Београд

Погледајте видео са промоције у Трстенику

Погледајте видео са промоције у Рековцу