ДОБРОДАРЈА ОТАЧЕСТВУ
(из књиге Доброчинство и задужбинарство Мирољуба Мике Брачинца, CITY PRESS, Јагодина, лета Господњег 2011)
Двоумила сам се дуго да ли да вам ово пишем, јер знам да су ме у српском народу, династијски и партијски наручени историчари и писци до те мере анатемисали, да сам се после смрти стидела што сам живела. Али, чух речи Свевишњег Господа, који ми рече:
"Уради то, још постоје Срби који те пореде са славним кнегињама Милицом и Љубицом. Напиши, Србија није земља неписмених, разумеће, а има и оних који знају за твоја добродарја отачеству".
Прихватих, јер све што човек драговољно учини добра за друге људе и државу своју, и Богу је драго.
Мене грешницу, Драгињу, по рођењу Луњевица, благослови Господ да учиним неколико добрих дела, која ће Србију сврстати међу европејски развијене државе.
Мој осмогодишњи живот у француском Бијарицу, као дворске даме краљице Наталије, био је јако занимљив. Наталија је овде на обали Тасконског залива саградила дворац кога је по сину краљу Александру - Саши назвала вила "Сашино". Као мање позната српска списатељица у Бијарицу сам даноноћно радила да бих Французима и свету показала да Србија није више земља ратника, хајдука и јаука, није ни Београдски пашалук, ни славних Немањића царевина, већ је слободна и дична Краљевина. Толико сам о Србији причала, писала и преводила да су ме неки, међу којима и председник Жан Казимир Перије, назвали "амбасадорком српске лепоте и културе", док се о краљици Наталији, говорило да је "европска амбасадорка женске лепоте". На књижевним вечерима, уметничким изложбама, баловима и другим јавним скуповима од Бијарица до Париза, трудиле смо се да Србију представимо у најбољем светлу. И увек се код наших наступа, чула српска химна "Боже правде" а потом песма "Што се боре мисли моје", коју су и французи певали.
Лета 1895. седела сам под амрелом испред виле "Сашино" на обали бијаричке плаже, кад зачух запомагање утопљеника: "Упомоћ, упомоћ давимо се"! Скочих и погледах у правцу дозивања купача. Слика језива, огромни морски таласи у којима се од смрти батргају, бране три мушкарца.
Окретох се око себе, не видех никога у близини. Потрчах, ускочих у воду и запливах. Док стигох, један се већ беше утопио, а други испред себе држи и пливајући према обали гура оног трећег. Поставих се тако да дављеник буде између спасиоца и мене, снажно запливасмо према копну - обали спасења. У том налете још снажнији талас који нас за трен избаци на песковиту плажу.
Мој помоћник у спасавању био је чувар плаже, који је хитро ођурио према дворцу по помоћ. Остала сам поред дављеника покушавајући да га повратим. Сетих се мојих скромних знања у пружању прве помоћи, чврсто прислоних моје топле на његове помодреле усне и почех му, уз истовремену масажу срца, јако дувати у уста. Радила сам то доста прибрано све до тренутка кад зачух шапат: "Овај сам тренутак дуго чекао. Хвала ти Драга". Тек тада видех да је човек кога спасавам - српски краљ Александар Обреновић! У том стигоше дворски лекар, краљев ађутант и чувар плаже који понеше оживљеног Краља према дворцу. Успут чувар плаже рече да се краљев учитељ пливања утопио. Мене ухвати грозничава трема од које посрнух и остадох лежећи на топлом песку с хладним погледом у већ потамнело небо...
Одувек сам знала да се добро добрим враћа, али да ће баш ОН, српски Краљ бити мој будући муж, а ја српска краљица, ни у сну ми није долазило.
Захвалност Богу ради свог спасења, краљ Александар је исте године донео Указ да се на темељу мале цркве посвећене Светом Сави сагради нови велики храм, а потом (1899) и Закон о оснивању Друштва за подизање храма Светог Саве на Врачару. Годину после, на дан наше веридбе (8. јула), приложили смо по 10.000 динара у злату, за почетак градње Светосавског храма у Београду.
Венчали смо се (23. јула 1900) у престоној Саборној цркви задужбини кнеза Милоша Великог. По завршеном чину венчања, прислоних своје усне на његово ухо и изговорих ону нашу, народну: Чини добра и добру се надај!
Свадбени дарови стизали су нам са свих страна. Да бих спречила даље трошење новца на скупоцене поклоне, јавно сам замолила дародавце да уместо поклона, по Србији прикупе што више коња за оснивање једног елитног коњичког пука. Након месец дана од дариваних коња, Војска Србије је формирала нови пук, кога мени у час', назваше "IV коњички пук Краљице Драге".
Као Срби и српски краљевски пар, трудили смо се да најпре помогнемо сиромашнијем делу српског живља, који су током ратних пресељавања остали без кућа и баштинице. Зато смо, уз помоћ среских начелника и сеоских кметова, по градовима отварала домове за сиротињу, а по селима делили запарложене општинске утрине - земљу за обраду, сетву и жетву.
За отачество најзначајније, свакако је то што смо спасили српски манастир Хиландар од продаје "на добош" заједно са књигом Мирослављево Јеванђеље.
Елем, хиландраски монаси су нам дојавили да ће Бугари отплати манастирске зајмове и присвојити га, као што су то раније урадили са српским Зографом. Да бисмо то спречили, Краљ је за Васкрс 1896. отпутовао у Грчку, и манастирском братству на Светој Гори приложио новац за отплату свих манастирских зајмова и дугова. Нешто касније додатно смо приложили новац за заштиту најстарије и најдагоценије српске књиге Мирослављево Јеванђеље, коју смо прештампали у пар стотина примерака...
На Краљев рођендан 1900. у Ужицу на реци Ђетињи, пустили смо у рад Прву хидро електричну централу у Европи. Била су три разлога за нашу и срећу Србије, прво, јер смо знали да је само четири године пре, на Нијагари пуштена прва хидро централа на Свету; друго, што су обе електране дело нашег научника Николе Тесле, и треће, јер су централу на Ђетињи, по Теслиним нацртима, саградили Срби - професор Велике школе у Београду, Ђорђе Станојевић и инжењер Аћим Стевовић.
Пођеднако сам била срећна што ми је Краљ поверио да у Пироту, током исте године, помомогнем оснивање "Задруге ћилимарки", и што сам успела да обезбедим новац за набавку материјала и примила се обавезе за извоз ћилима у Беч и Париз.
Те године на Светској изложби у Паризу, наши занатски и пољопривредни производи, изложени у новосаграђеном српском павиљону, назван - Српска кућа, освојили велики број медаља. Поред радова Николе Тесле, сликарских и књижевних дела наших уметника, златне медаље за квалитет добили су: пиротски ћилими, шумадијска шљива и ракија, грожђа, вина, медовина, пиво...
Знам да се код нас за лек не каже "хвала", зато "није за хвала", што смо Краљ и ја обезбедили услове и новац за подизање Опште државне болнице на Врачару. Нашим и драговољним доброчинствима наших лекара, саграђени су: хируршки павиљон за мушкиње и женскиње, просектуру, породилиште и велики павиљон за дечје инфективне болести. На тај начин смо 1902. заокружили комплекс болница, назван "Болница Краљице Драге".
Треба знати и памтити да су најплеменитија културно-образовно и васпитна добродарја за Србију 19. века, учинили просветитељи Димитрије Обрадовић - Доситеј и Вук Стефановић Караџић. Њима су здушно помагали српски вожд Ђорђе Петровић и његов син кнез Александар Карађорђевић, који је у Параћину 1845. отворио прву школу за женскиње, затим кнез Милош, који је још 1830. задобио акт о слободној школи, и у престоном Крагујевцу основао прву гимназију, театар и лицеј. Док је његов син кнез Михаило, озаконио Вукову ћириличну азбуку и отворио Велику школу. Потом је Михаилов братанац краљ Милан, донео Закон о обавезном школовању, и основао Српску Краљевску Академију, библиотеку и музеј.
И на крају смо се, Миланов син краљ Александар и ја, потрудили да обезбедимо услове за изградњу и отварање нових школа по Србији. За потребе државе отворили смо школе за стране језике и увели стипендирање високошколаца у иностранству. Наш труд усмеравали смо ка даљем напретку просвете и образовања отварањем Београдског универзитета.
На послетку, благодарим Господу који ме је благословио да живим и стварам у доба кад је Србија ослобођена и створена нова Краљевина, са свим државним симболима, као што су: Застава, Грб, Химна и друга одличја којима се Срби, ма где били, и данас диче.
Зато и ти буди српски добродар: научи и даруј, сагради и засеј, спаси, напој и нахрани, заштити, запиши, овековечи... И биће драго Богу, држави и теби. Збогом.
Књижевна награда "МИКА БРАЧИНАЦ" - првонаграђени рад
Мирослава Ж. Симића, на конкурсу Жива реч на састанку неба и земље,
Пaраћин, 18. јун 2011.