У маниру романтичарске историграфије, Мирослав Ж. Симић је књижевним приступом и поетским изразом уз обиље историјских извора, биографски веома успешно приказао личност краљице Драге Обреновић. Рукопис поседује не само књижевну, већ и научну вредност. Ерудита Симић је коришћењем историјских извора и литературе, уз богат научни апарат превазишао оквире публицистике и методолошки приступио историјској науци у истраживању и проучавању једне тако значајне личности у српској историји. Његов списатељски стил у пракси је веома редак и занимљив, јер нам везано за један податак даје неколико драгоцених информација...

КОРИЦЕ

Предња: Представа Анђела Чувара, у лику краљице Драге. Икону на јужним вратима Иконостаса храма Рођења Пресвете Богородице, у Великој Крсни, осликао је (1902) сликар Рафаило Момчиловић, монах Шишатовачки (1875-1941). Осликавајући Драгин анђеоски милолик, иконописац је знао да је Краљица православни верник, да помаже градњу цркава и да проводи вољу Творца, често говорећи: "Хвала Богу и Анђелима", "Даће Бог", "По милости и благослову Божјем"... Драга је била симбол српске женске доброте, лепоте, памети и опште културе, далеко испред времена биствовања...

Задња: Пођеднако импресивно делује имагинарна представа изгледа Грба Краљевског дома Обреновића (рад непознатог аутора), какав би (можда) био, да су краљица Драга и краљ Александар преживели праскозорје 29. маја 1903. и остали на српском трону.

ПОСВЕЋЕЊЕ

ЊЕНОМ ВЕЛИЧАНСТВУ КРАЉИЦИ СРБИЈЕ
ДРАГИЊИ 

К'о зеница ока Ти си Српству мила,
Јер те српским млеком мајка задојила,
Цело Твоје биће српским дахом дише,
Српкиња Си врсна и душом и телом,
Па и Твоји стари показали делом:
Да су Срби прави и јунаци дични,
Обилићу слични.
Јер заставу свету када Милош узе,
Да с очију српских утре горке сузе,
И кад под њу позва соколове сиве,
Да више у мраку и тами не живе,
Већ да се уз Њега боре за слободу,
Да помогну своме напаћеном роду,
Да не жале живот, да не штеде крви,
Твоји му се стари придружише први.
Изабраницо Светла дичног нам Краља,
Српски ће Те народ љубит како ваља.
Та његова љубав с Твојом ће се слити,
Као мирис цвећа у најлепшој кити.
Благо српском врту код таквога цвета,
Из кога нас прави српски мирис срета;
Благо српском небу код сунчевог сјаја,
У коме је олтар српских осећаја;
Благо српској души јер ће срећна бити,
Кад се има чиме свагда поносити,
И српска ће срећа боље да успева,
Кад је српска љубав с Престола загрева,
Јер та љубав биће пуна топла жара,
Неизмерни извор најлепшега дара.

Стихови Љубе М. Војиновића
писани 1900. у Београду.

Више о књизи прочитајте ОВДЕ.