Жупа ЛевачОсновни циљ књиге је да читаоцима веродостојно пружи податке о житељима Старог Левча, њиховом пореклу, сеобама (досељавања и пресељавања), роду и породу, о кумству, таштини и баштини. Да породичне усмене и наративне приче, преношене с колена на колено, истините - освежи, а искривљене - исправи, како би поново постале и остале употрбљиве за утврђивање нашег идентитета и састављање коректних племенских лоза и родослова фамилија. Да будућим истраживачима и хроничарима, колико-толико, олакша, иначе дуг, тежак, скуп и мукотрпан (за мене изнад свега занимљив) рад на проналажењу архивске, црквене и друге грађе за радове на писању хроника, публикација па и студија о Левчу. Јер поред "голих" чињеница књига садржи и низ отворених питања и недоумица о многим раније објављеним делима.

Мој почетни план да једном књигом обухватим сва насеља Старог Левча (153) је већ после три године рада (2003), због обимности грађе, морао да се промени, зато је књига "Жупа Левач" подељена на три целине: Белица, Левач и Темнић. Овакву поделу наметнуо је попис Јагодинског округа из 1863, у коме су сва три његова среза имала по педесетак својих насеља. Разлози су довољно јасни па је донета одлука да пројект "Генеалогија Старог Левча" буде садржан у три књиге - "ЖУПА ЛЕВАЧ".
Ова (прва) књига садржи податке за 49 (+10) насеља левачког среза, друга за 46 темнићког, и трећа за 58 беличког среза. Све три књиге су због обимности подељене у више томова, па ће цео пројекат, кад буде завршен, бити садржан у девет књига. Ова књига има два дела, први "Од Склавиније до авлије", у коме су садржани подаци о настанку назива и географији Левча, његовом насељавању и пресељавању, о црквама и школама, пописима становништва и баштинама, и о свим људима који су "криви" што су нам преци прошли како су прошли, што нам је територија оволика колика је, и што ми данас живимо како живимо, јер су водили државу, округ, срез и општину. Статистика и остали подаци у овом делу књиге су слика, тј. лична карта Левча.

У други, главни део књиге "Насеља и становништво", смештени су подаци о 59 насеља и њиховим житељима од 1818-2011. Оригинални текстови наших и страних путописаца, историчара и хроничара с почетка 13. и током 20. века, су права посластица за сладокусце овакве врсте истраживачко-књижевне материје. Свако насеље је обрађено на исти начин и са истим садржајем: ојконими, места са истим и сличним именом, топоними, записи, власт, црква, школа, путописи, архивске занимљивости, тефтери и пописи 19. век, попис 1863, избеглице у Левчу, црквене матице и сумарник. А, ради сазнања о старим кумствима и кретању наталитета Левчана, обрађене су, углавном, прве књиге црквенх матица - протокола крштених и венчаних, од 1837.

Поред основног циља, ова књига ће читаоцима показати да су пођеднако Левчани и житељи: Грабовца, Јасике, Варварина, Катуна, Поточца, Јагодине, Багрдана, Милошева, Доње Сабанте, Бајчетине, Дулена...

Да Левач (општина Рековац) има свој историјски архив, да су сачувани сви црквени и школски летописи који су дрско одношени, да није спаљивана окружна, среска и општинска документација, ова књига би могла бити садржајнија и богатија. Но, на срећу свих нас, пред читаоцма је историјска књига о Старом Левчу са, ако не милион, више стотина хиљада података.

Техничке и ненамерне (узгредне) гршке српски народ је исправљао и праштао свима: светитељима и владарима, пријатељима и непријатељима, записивачима и путописцима, па и за ову књигу очекујем аршин исти.

Аутор

УМЕСТО ПОГОВОРА
АМАНЕТ СРБИМА МА ГДЕ БИЛИ

Заврших велики посао. Упутније рећи овде застадох, јер се истраживања не завршавају ни после хиљаде хиљада оваквих и сличних радова. Нисам се уморио. Напротив, нова открића дају снагу и вољу за рад сваком знатижељнику, па и мени, скромном приложнику завичајној историји и култури.
Биће ми драго ако у овој књизи, у сваком селу и вароши по који житељ пронађе своје претке, сазна одакле су дошли, женили и удавали, чиме су се бавили хранећи своје потомке, у којим ратовима учествовали бранећи своју Отаџбину. Како им се звао и презивао деда "бели орао" и "курајбердеда", ко су им били први кумови... Наши преци су свакако имали своје племенске родослове и грбовнике. Нажалост, честим ратовима, сеобама и пресељавањима, лозе су нестале и прекинуте. Својим садржајем, ова књига може и треба сваком да допринесе изради родослова за најмање дванаесет колена уназад. На нашим потомцима остаје аманет да их допуњују и чувају као светињу дома свог.

Шта су нам преци створили и оставили, а шта ћемо ми у аманет оставити потомцима нашим, записао нам је Србин Тодор П. Станковић, још у 19. веку:

"Српски је народ несаломљив. Он је претурио преко главе силне буре, као ни један други народ на свету, па је остао жив. Остао је жив зато што је побожан, моралан, што своје народне обичаје чува и поштује као највећу светињу, што је прегаоц, радан и што радо подноси и највеће жртве за свој напредак, што је родољубив и што је јунак. Када би се у Србији и у свим пределима у којима Срби живе, подигли споменици изгинулим српским јунацима и мученицима за слободу свога народа, било би више споменика но што има кућа. С тога поносимо се именом свога народа и својим народним родољубљем, јунаштвом, врлинама и обичајима, на чему нам завиде и просвећенији народи. Будимо уверени да ни један Србин неће изгледати необразован, ако буде после свршеног школског образовања испуњавао своје верске и народне обичаје. Старајмо се, дакле, да будемо свестрано образовани, али се чувајмо, да својима не изгледамо туђи.

Обичаји српскога народа имају јак утицај на одржање морала, здравља и задруга, на рад, прегалаштво и економски напредак народни, на чувању народних врлина и његових светих традиција. Где свест за народни престиж престане да влада, тамо туђин лако продре и завлада.

Ценимо и уважавајмо истински заслужне људе за нашу Отаџбину. Сећајмо се заслужних предака наших, поносимо се њима и палимо воштаницу захвалности на гробовима њиховим, али се и заветујмо, да ћемо живети и радити само за добро Отаџбине своје, а трајна мисао наша на њихову извршену свету дужност нека нас бодри и челичи у нашем завету."

Станковић нам даље саветује, да пре свега будемо Срби, да се ослањамо у Бога и у своју снагу и упамтимо да је наша будућност у цркви и школи, и да туђински појмови о слободи, неће нас извести на пут славе и величине (због тога смо и до сада много изгубили и издангубили). Он каже да је: "Дужност свесних, исправних и од партијске политике удаљених свештеника и учитеља, који приме на себе дужност народних апостола, тешка, али у колико је тежа, у толико је светија и пуна части и уважења."

Кад је реч о издаваштву, књиге, штампа и сва медија, требало би да служе светим српским идеалима, да штите правду и истину, да васпитавају старе и младе ка родољубљу, да у њима нема мржње ни позива на бојкот...

"Ослободимо се неких досадашњих мана, и оставимо се дангубица, па сви са тврдом вером у Свемогућега Бога, прионимо истинском, озбиљном и непрекидном раду. Ко хоће да ради, има шта да ради. И, најбоља жеља није, што су дела. Изгубљено се време не повраћа!"

Заветним порукама додао бих само још то, да се потрудимо и оправдамо своје постојање, да оставимо траг на праг куће и Завичаја. Да сви радимо, стварамо, рађамо и делима докажимо да волимо своју породицу, родни Завичај и државу Србију.

Аутор

 

Погледајте још:

© 2018 Мирослав Ж. Симић