00letopis

 

УМЕСТО ПРЕДГОВОРА

Познатије и јавне личности су свуда у свету, па и код нас, биле, и биће, инспирација за рекла- казала приче – чаршијске интриге, сплеткарења и оговарања. Под лупом су сви, механџије и трговци, попови и учитељи, пандури и владари. Као да је људска машта фокусирана баш на ту „реклаказалачку“ врсту „опште народне забаве“. Мека за чаршијске измишљотине маштовитих сценариста, одувек и свуда, били су државни прваци и владаоци. Код нас, у Србији, са нешто бујнијом маштом сценариста, правило је следеће: победници пишу историју – губитници негирају. Српско реклаказалачко коло вило се, и вије, од „црвених Вишеславића“ до „дугинобојних Скоројевића“.

Шлаг на свакој реклаказалачкој торти, свакако су чиниле прве даме – владарске жене – царице, кнегиње, краљице, а и жене председника. Нека нам опросте све друге српске владарке (Симонида Палеолог која се са пет години удала за 40 година старијег краља Милутина Немањића, потом Јерина Силна, која је кажу, попут Марије Терезе „спавала“ са дванаест хиљада војника; владарке које су се удавале за браћу и девере; прве даме којима су змајеви, дворани, љубавници и свекрови правили децу), јер је наш циљ да на основу сачуваних записа и наративних прича осветламо образ и, колико је могуће, приватни живот и рад једне од најписменијих, најотменијих и најплеменитијих, али најмалерознијих и најтрагичнијих српских краљица – Драге Обреновић.

Драгиња, девојка од Луњевица из Горњег Милановца, нашег родног и дарежљивог Рудника, устаничког Такова и племените Шумадије, не само да је била лепотица Г. Милановца, Београда и Шумадије, него целе Србије, па и Европе. Својом лепотом и шармом она је излуђивала сваког ко се загледао у њене очи, ниједан мушкарац није могао остати равнодушан, нико се није могао без пожуде ишчупати. На ту лепоту и чедност насртали су сви познати, отмени, утицајни и богати мушкарци, Богдан Поповић, браћа Клемансо, Анатол Франс, Пол Дешанел, Жан Жорес... чак и краљ Милан, њен потоњи свекар, као и њен бивши девер Александар Машин!

Као интелектуалка, која је васпитавана у патријархалној средини, у којој се млади уче да што треба урадити данас, не остављају за сутра, већ урадити јуче. Драга се као хуманиста посебно борила за еманципацију жена. А, када су биле у питању младе девојке, она се залагала за њихово школовање и запошљавање. Прихватала је многе новине из Европе (поготову Француске), али опрезно и умерено.

Рањива али јака, краљица Драга је као покровитељ просвете, науке и уметности, настојала да споји прогресивне благодети европске цивилизације с традиционалним српским вредностима и тиме оплемени и продухови женску и мушку младеж.

Њено име, најпре као дворске даме а затим и као прве даме – српске краљице, било је у свим протоколима прво представљено, пре министа- ра, политичара, црквених великодостојника, генерала и краљевих ађутаната...

Ради лакшег праћења догађаја и препознавања њихових судионика, књига у својих седам делова садржи познате, а и необјављиване слике, илустрације, обрађене податке о фамилијама из лозе Милићевића/Луњевице, Рафаиловића, Негојевића и Обреновића из оба „баба“ Вишњина брака. Књишка поглавља подједнако прате Драгињин и живот краља Александра, њихову младост, одрастање и образовање, путешествија, удаје и женидбе, кумства, успоне и посрнућа.

Ова књига није и не може бити „хепиендовски роман“, јер није писана уз мирисе винског букеа, нити митолошка „књига мудрости“, јер ни на једној страници огледалца нема, али може бити „књига за саморасуђивања“. Јер ће сваки читалац моћи да (од две стотине педесет хиљада речи и близу хиљаду докумената и слика) прошири своја знања о краљици Драги (упоредо о краљу Александру и династији Обреновић), формира своје мишљење, донесе свој суд о њеном животу и делању у Србији с краја 19. и почетка 20. века. А, сазнаће и ко је одлучивао да се „тако лако“ постаје краљ Србије! И, кога треба „мачем распорити“ а коме„круну на главу“, и ко је „ђаво“ а ко „анђео“...

Одмах по ликвидацији краљевског пара Драге и Александра (1903), спаљивањем и одношењем дворске архиве, навучене су завесе на српској политичкој сцени, како би у створеном мраку Српска рамонда увела. А потом је мирно могло да отпочне уклањање трагова владарског култа Обреновића, који је изграђиван још од кнеза Милоша (1815). Процес деконструкције владарског култа и уклањање Обреновића из јавне свести био је плански извођен са циљем да се конструише ново, негативно сећање на свргнуту династију, ојачао положај и мит новом а антимит и потпун заборав старом владару.

На успехе, доброчинства и драгодарја Обреновића у стварању, напретку и процвату Кнежевине/Краљевине Србије, намакнути су дебели застори са паролама пуних противничког говора мржње, увреда, нетрпељивости, лажи, омаловажавања...

Зато сам, поливајући плодно тло у врту давно осушеног жбуна Српске рамонде, и скидајући завесе с „кибиц фенстера“ Драгиних и дворских одаја Обреновића, водио рачуна да (у години све-тлости и баштине) видиком никога не заклоним нити повредим, посебно не, владаре и потомке српске династије Карађорђевић, а ни претходнике – писце, истраживаче, генеалоге, хроничаре, историчаре, па ни драматурге, редитеље, сценаристе и продуценте, често репризираних филмских и драмских ТВ серија.

 

Погледајте посвету, садржај, предговор

Погледајте поговор, изворе и литературу, сарадници

Погледајте и наставак истраживања о Александри Обреновић

© 2018 Мирослав Ж. Симић